2014/2015.godina
Beogradski centar za bezbednosnu politiku (BCBP) je tokom 2014. i 2015.godine, na osnovu 50 zahteva za pristup informacijama od javnog značaja upućenih višim sudovima i višim javnim tužilaštvima u Srbiji otkrio da državne institucije ne žele da građani znaju ukupan broj primenjenih mera tajnog prikupljanja podataka, jer je svega njih 16 poslalo tražene podatke – ovo ne bismo saznali bez Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Posebne mere tajnog prikupljanja podataka predstavljaju osetljivu sferu delovanja državnih organa u kojoj potpuna transparentnost, iz razumljivih razloga, nije moguća. Međutim, to ne znači da nije potrebno i moguće ostvariti određen stepen javnosti u ovoj oblasti.
S druge strane, kako se posebnim merama privremeno ograničavaju prava građana, a rizik od zloupotreba je izražen, neophodan je određen nivo transparentnosti koji bi omogućio spoljni nadzor nad primenom ovih mera.
Povećanjem transparentnosti posebno bi se unapredilo poverenje građana u institucije i osećaj sigurnosti koji bi građani imali ukoliko su upoznati sa delovanjem države u sferi određivanja i sprovođenja posebnih mera. Transparentnost rada državnih organa u ovoj oblasti bi takođe omogućila da udruženja građana i stručna javnost analiziraju primenu posebnih mera te da na osnovu toga sačinjavaju predloge za unapređenje kako njihove primene tako i nadzora nad njima.
U analizi ćemo prvo razmotriti zašto bi ovi podaci trebalo da budu javno dostupni i osvrnuti se na zakonsku definiciju informacije od javnog značaja. Zatim ćemo predstaviti dva slučaja u kojima su državni organi odbili da udruženjima građana dostave statističke podatke o primeni posebnih mera. U jednom slučaju ćemo podrobnije izložiti i sa pravnog stanovišta analizirati argumentaciju kojom državni organi svoje postupke pravdaju.
Kroz istraživanje došli smo do podatka da sudovi i tužilaštva imaju neujednačeno razumevanje toga šta su to tajni podaci koji se odnose na primenu mera tajnog prikupljanja podataka. Tako su kao razlozi za uskraćivanje ovih podataka navođeni tajnost zahtevanih podataka, zaštita privatnosti, mogućnost ugrožavanja toka krivičnog postupka ili čak nacionalne bezbednosti, iako je BCBP tražio zbirne statističke podatke. Jedna institucija je navela i da pre dostavljanja traženih podataka moraju da pitaju BIA za dozvolu. Druga institucija koja nam jeste dostavila podatke navela je da su podaci tajni i da ih ne objavljujemo, iako smo upite slali koristeći se Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.
Od sudova i tužilaštva koji su dostavili podatke, saznali smo da su od oktobra 2013. do oktobra 2014. godine izdali: 904 naredbi za tajni nadzor komunikacija, 675 naredbi za lociranje mesta odakle se razgovara i uzimanje listinga, 229 naredbi za tajno praćenje i snimanje, 116 naredbi za računarsko pretraživanje podataka.
Inače, praksa objavljivanja zbirnih godišnjih podataka o broju primenjenih mera, kao i o troškovima njihove primene te da li je njihova primena bila uspešna, uobičajena je praksa u SAD i Nemačkoj.
*Objavljivanje ovog rada podržala je Ambasada Kraljevine Norveške kroz projekat „Ko nas sluša: Ka efektivnom spoljnom nadzoru upotrebe specijalnih istražnih mera”. Stavovi izneti u ovoj publikaciji predstavljaju stavove autorke i ne odražavaju nužno stavove Kraljevine Norveške.
Autori: Uroš Bajović, Mateja Agatonović
Naslovna fotografija: BCBP
Izvor: https://bit.ly/2GAU7YE, https://bit.ly/2AhMDUK;
Infografici: https://bit.ly/2BDbGBF , https://bit.ly/2QPgPRp, https://bit.ly/2QL53aK;
Stripovi: https://bit.ly/2AcGolm, https://bit.ly/2Vacas6, https://bit.ly/2AgSSbx;